Живот и делатност Руђера Бошковића
Руђер Бошковић је рођен 18. маја 1711. у Дубровнику, као осмо од деветоро деце од оца Николе, који је рођен у херцеговачком селу Орахов До у Поповом пољу, и мајке Павле, која потиче из породице Бетера пореклом из Бергама у Италији. Завршио је исусовачки колегијум у Дубровнику, а од 1725. студира реторику, логику, филозофију, математику, астрономију и теологију у Римском колегијуму у коме 1733. постаје предавач граматике, а од 1740. и математике. Ту остаје до 1759. Тада настају његова научна и филозофска схватања, која излаже у радовима, например „О живим силама“, „О светлости“ и чувеном делу „Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи“.
Бошковић је био припадник католичког реда исусоваца (језуита), чији је главни задатак био одбрана црквених од јеретичких учења међу којима се налазила и Њутнова механика, нарочито њен део који се односио на кретање планета око Сунца. Као убеђени њутновац залагао се за прихватање тог учења, али се и бојао да не дође под удар исусоваца. Зато поменуте 1759. полази на студијско путовање по Европи са жељом да се никада не врати у Рим. У Паризу се, као дописни члан Краљевске академије наука (још од 1748), дружи са чувеним енциклопедистима и упознаје са њиховим учењем. У Лондон одлази 1760. у коме наредне године постаје члан Краљевског друштва, што је заправо енглеска академију наука. (Ту је направљен познати портрет Бошковића, Слика 1.) Од 1760. до 1763. посећује многе научне и друге установе и личности у градовима који су данас у Холандији, Белгији, Немачкој, Аустрији, Турској, Бугарској, Молдавији и Пољској.
Слика 1. Портрет Руђера Бошковића је урадио А. Р. Пине у Лондону 1760.
Данас се налази у самостану „Мале браће“ у Дубровнику.
Након путовања се не враћа у Римски колегијум, већ 1764. прихвата место професора математике у градићу Павија код Милана, који је тада припадао Аустрији. 1765. прихвата понуду исусоваца да са њима оснује астрономску опсерваторију. Често је долазио из Павије да надгледа иградњу опсерваторије, за коју је израдио је нацрте, помогао у одабиру инструмената и улагао свој новац. Опсерваторија је подигнута у делу велике палате исусовачког колегијума у Брери, данас кварту у централном делу Милана. Године 1770. прелази у Милано у коме прихвата професуру астрономије и оптике. До 1772. је руководилац Опсерваторије заједно са опатом астрономом из Марсеља Лујом Лагранжом. (Није то чувени италијанско-француски математичар и астроном Жозеф-Луј Лагранж.) У Брери и данас постоји опсерваторија коју је основао Бошковић, што је истакнуто на плочи на улазу касније насталог Астрономског института.
Иако необезбеђен, због неслагања са исусовцима у Брери 61-годишњи Бошковић 1772. напушта Милано. На његову несрећу 1773. се укида исусовачки ред тако да ни са те стране није могао очекивати помоћ. Зато се за пензију обраћа Дубровачком сенату надајући се да ће му од помоћи бити ранији дипломатски послови које је успешно обавио за Републику. Нажалост, Сенат му није изашао у сусрет. Зато прихвата понуду Министарства за морнарицу Француске да буде управник одељења за оптику, па се 1773. сели у Париз где узима француско држављанство.
Да би прерадио, сабрао и припремио за штампу своје радове из оптике одобрено му је, као француском држављнину, да борави у Басану (тада у Аустрији, данас у Италији). Године 1785. завршава петотомна „Дела која се односе на оптику и астрономију“ и потом одлази у Милано. Исцрпљен радом, душевно оболео, умире 13. фебруара 1787. у Милану. Сахрањен је у цркви Свете Марије Подоне која се налази на тргу Боромео у центру Милана. На њеном улазу се налази рељеф портрета Бошковића, који је био уоквирен његовим презименом од којих су остала слова „ CO VI“. Бошковићево тело је било у ниши у зиду цркве, која је зазидана после њеног страдања у Другом светском рату.
Делатност Бошковића је била веома разноврсна и задире у различите области. Бавио се основним научним и филозофским појмовима, као што су: непрекидност и прекидност материје, простора, времена и кретања; дељивост и састављивост честица материје и силе које између њих владају; природом и употребом бесконачно великих и бесконачно малих величина. Разматрао је многа теоријска и практична питања у астрономији, везаних например за конструкцију телескопа и других инструмената, гравитацијом и кретањем тела у Сунчевом систему (одређивањем путања планета и комета), помрачењима Сунца и Месеца, плимом и осеком мора, обликом и структуром Земље. Посебну пажњу је посвећивао тумачењу природе светлости, њеном простирању, преламању и расипању, сферној тригонометрији, теорији грешака мерења и то другачије и пре чувеног Гауса. Запажени су Бошковићеви доприноси у грађевинарству, архитектури, хидротехници, геодезији, археологији и у песништву (Наше Друштво је 1984. објавило превод и препев његове популаризаторске књиге о помрачењима.)
Портрет Руђера Бошковића који је урадио Влахо Буковац по наруџбини Михајла Пупина
за предају Народном музеју у Београду
Многи његови ученици и савременици су се упознали са његовим филозофским и научним схватањима. Његова теорија међусобног деловања материјалних честица је била у наставним програмима у многим образовним установама некадашње Аустро-Угарске, али и Немачке, Пољске, Енглеске… Теорија је испуњавала садржаје многих уџбеника и енциклопедија XVIII и XIX века. Она је инспирисала многе познате научнике (Ампер, Коши, Фехнер, Пристли, Геј-Лисак, Фарадеј, Лорд Келвин, Џ. Томсон, Мендељејев, Хелмхолц, Херц, Максвел, Лоренц, Дејви, Бор, Хајзенберг…) који су и на темељима Бошковићеве Теорије градили велелепно здање савремене науке. „Зидање Скадра на Бојани“ је почело са Бошковићем у XVIII веку, здање је грађено и рушено у XIX да би у највећој мери било довршено у XX веку. Једноставно, зидање је давно почело, па се заборавило од чега се пошло. „Други су пожњели оно што је Бошковић посејао две стотине година раније“ (Х. В. Џил, 1941). Њиховим посредовањем Бошковићева схватања допиру до нас, а да тога нисмо свесни.
Бошковић је био славна личност, признати астроном, физичар, математичар, филозоф, инжењер, песник, па је зато био члан неколико академија наука (енглеске, француске, руске…). Зато, нарочито у Италији и земљама бивше Југославије, многе улице, образовне и друге установе носе његово име и презиме. Поменимо на крају да један кратер у близини центра видљивог дела Месеца и једна мала планета носе Бошковићево име.
Овај кратки приказ Бошковићевог живота и рада завршимо са речима тројице физичара нобеловаца о нашем Бошковићу:
‒ Нилс Бор (1958): „Бошковићеве идеје су имале велики утицај на рад наредне генерације физичара“ и „његов велики научни рад је послужио да се поплоча пут за потоњи развој науке.“
‒ Вернер Хајзенберг (1958): „У његовом главном делу Theoria philosophiae naturalis налази се мноштво идеја које су тек у модерној физици последњих педесет година дошле потпуно до израза и које показују како су била исправна филозофска гледишта којима се Бошковић руководио у својој природној науци“.
‒ Леон Ледерман (1993): „Његова теорија била је непотпуна и ограничена, али замисао о честицама које ће имати полупречник једнак нули и изгледати као тачка, а ипак стварати око себе ‘поља сила’ кључ је за целокупну модерну физику“.
Драгослав Стоиљковић